ИЗЛОЖБА „ОД БОГИЊЕ ДО БОГОРОДИЦЕ“ И „МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ“
ПРЕДСТАВЉЕНА ЈЕ У ТРЕНЧИНСКОМ ЗАМКУ

У понедељак, 25. маја 2025. године, поводом Дана словенске писмености и културе, у Тренчинском замку одржано је отварање изложбе младих српских уметника „Од Богиње до Богородице, надахнути Божијим Духом“.  Изложбу у ексклузивним просторијама Тренчинског музеја у Тренчину на Тренчинском замку организовали су Самоуправна област Тренчин, Удружење Срба у Словачкој, Фондација PRO PATRIA и Удружење грађана ЋИРИЛОМЕТОДИЈАДА.

Свечано отварање је уз фујарску фанфару отворио свирач фујаре Штефан Сухи. Директор музеја Петер Мартиниско је срдачно захвалио организаторима на реализацији изложбе, поздравио присутне. Нагласио је важност међусобне сарадње и повезивања у култури — вредности које имају способност да уједине људе широм земаља.

Кустос изложбе Данијела Суха, председница грађанског удружења ЋИРИЛОМЕТОДИЈАДА, представила је изложбу:

Уметничка дела младих српских уметника Филипа Џолића, Николе Митића, Мирослава Јањина, Теодоре Петковић, Марка Пирошке, Лазара Живковића, Огњена Павковића и Ненада Живанова настала су у сарадњи са редовном ликовном радионицом „Од Богиње до Богородице“ и удружењем ЋИРИЛОМЕТОДИАДА.

Сама уметничка радионица „Од богиње до Богородице“ настала је на археолошком локалитету Доња Брањевина у селу Оџаци у Србији. Идеја организатора Ненада Живанова, председника културног удружења „Атанасије Николић“, јесте да на новооткривеном археолошком локалитету уметници језиком уметности трагају за одговорима на најдубља питања: ко смо, одакле долазимо и куда идемо.

У јуну 2023. године, уметници су такође стварали уметничка дела у Словачкој, на културно и национално веома важном месту – величанственом Девину, древном месту са великим историјским и духовним значајем за словачки и српски народ. Управо тамо су, по предању Светог Ћирила и Светог Методија, започели своју мисију образовања Словена и ширења глагољице, али и ширења и проповедања хришћанске, апостолске вере.

Прошле године, наши млади пријатељи су стварали своје радове на Братиславском замку близу споменика Светом Ћирилу, Методију и Горазду и на темељима старе словачке базилике из 9. века.

Као што су уметници праисторијских времена стварали и доприносили развоју своје културе, тако и данашњи уметници теже да допринесу култури развијајући своје индивидуално размишљање о свету. Међутим, оно што усидрује ову ликовну колонију јесте снажан корен. Корен који расте дубоко и који својим бочним коренима продире у прве цивилизације, тежећи тиме, заједно са открићем које нам је објављено кроз хришћанство и богату традицију, да се шири, прошири и тако, оплемењен и моћан, да извире из земље и прошири своје границе и хоризонте до неба. Такав плод ће дотаћи оно што је очима невидљиво, оно што је вечно, оно што нас окружује и чему сви тежимо.

Тежња полазника креативне радионице је стога да данашњем човеку, кроз језик уметности, открију, укажу и представе његове корене и традиције које нас све спајају, а посебно словачки и српски народ. А све то са циљем да допринесу развоју поноса на своју нацију и словенско порекло, као и ширењу хришћанске вере, речи и истине.

Из таквих дела инспирисаних хришћанским темама, дише и зрачи утицај византијске иконографске традиције, док се у неким делима јављају симболи, архетипови и утицаји руске авангарде с почетка 20. века. Жеља уметника је да доведе посматрача у контакт са колективним и индивидуалним духовним наслеђем. Употреба обрнуте перспективе и у цртежу и у светлосној обради додатно помаже, јача и усмерава пажњу посматрача да усмери свој поглед ка себи. Сваки од уметника има карактеристичан рукопис, стил. Оно што чини целину јесте тема, заједничка инспирација, која говори о дубоком и замршеном духовном наслеђу целог словенског, као и целог људског рода.

Ненад Живанов је изјавио:

Ово је изложба слика која је свакако јединствена у Европи, јер својом темом сведочи о човеку створеном од Бога, откривајући све оне особине које су важне за нормалан живот, а које ће нам све веће технолошке могућности одузети, и заменити вештачком интелигенцијом, која већ везује креативност и оригиналност. Пред вама су слике које су оригинална машта и уметност сликара који трага за нечим вишим, буди буру, даје наду онима који се сусрећу са сликом, јер нам се кроз њу открива све што човека чини природним и духовним. Ми смо као апостоли, кроз ову изложбу смо говорили о Богу, хришћанској вери, подстичемо гледаоца да се запита ко је, одакле је и куда иде. Захваљујем Вам на искреној љубави и труду за српски народ и Словачку, Данијелу и Штефану у Сухи, господину Станету Рибичу и Аници из Удружења Срба у Словачкој, др. Антону Хрнку, оснивачу Фондације PRO PATRIA, филателисту др. Милану Шајгалику, протосинђелу Варнави Кнежевићу и ђакону Стефану из Сент Андреје и свима.

Ђакон Стефан Милисавић је отпевао тропар у част Светог Ћирила и Светог Методија.

Филателиста Милан Шајгалик представио је изложбу српских и словачких поштанских марака са ћирило-методистичком тематиком.

Стане Рибић, председник Савеза Срба у Словачкој, изјавио је:

У сарадњи са УГ Ћирилометодијада, Фондацијом ПРОПАТРИА, Удружењем Срба у Словачкој, са задовољством прихватају позив Тренчанског самоуправног региона и организују изложбу 9 академских сликара из Србије у Европском граду културе Тренчин у Тренчанском замку. Изложено је 54 слике, а део догађаја је и представљање најстарије српске књиге писане у 12. веку на ћириличном писму. МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ.

Поздрављам све драге госте и организаторе, а посебно оца Варнава из Будимпештанске епархије. Хвала вам.

Отац Варнава Кнежевић, генерални викар српске православне епархије будимпештанске, представио је у свом говору историју и значај овог јединственог дела. Његов говор преносимо у целости:

Поштовани домаћини, уважени гости, представници културног и духовног живота, драга браћо и сестре,

Велика ми је част што данас у Тренчину можемо говорити о једном од највећих духовних и културних блага српског народа — Мирослављевом јеванђељу.

Посебну лепоту овом сусрету даје и то што се он одржава у данима када прослављамо Свету браћу Кирила и Методија, равноапостолне просветитеље Словена. Управо дан уочи овог програма Црква слави празник словенске писмености — празник људи који су Словенима подарили писмо, превели богослужбене књиге и омогућили да се реч Божија чује на разумљивом језику народа.

Без Светих Кирила и Методија не би било словенске књижевности у облику у којем је данас познајемо. Не би било ни великог духовног наслеђа које су касније створили словенски народи. Њихова мисија није била само културна, већ дубоко духовна. Они су разумели да народ постаје истински духовно зрео онда када се Богу моли својим језиком и када реч Јеванђеља постане део живота народа.

Управо из тог светог предања словенске писмености настаје и Мирослављево јеванђеље.

Али пре него што говоримо о самом рукопису, важно је да кажемо шта је уопште Свето Јеванђеље за хришћански свет.

Свето Јеванђеље није обична књига. За Цркву, Јеванђеље је сама блага вест Христова — сведочанство о животу, страдању, Васкрсењу и спасењу које је Господ Исус Христос донео свету. Реч „јеванђеље“ и значи — блага вест.

У православној традицији Јеванђеље има посебно место у богослужбеном животу. Оно се свечано износи у храму, полаже на Часну трпезу, носи у литијама, чита на Светој Литургији и целива са дубоким поштовањем. Није случајно што се у православном храму Јеванђеље налази у самом средишту богослужења, јер је реч Христова темељ живота Цркве.

Зато су хришћани кроз векове Јеванђеље украшавали са нарочитом пажњом. Корице су прављене од племенитих метала, украшаване драгим камењем, а странице исписиване најлепшим словима и орнаментима. То није била пука раскош, већ израз љубави према речи Божијој.

У средњем веку преписивање Јеванђеља сматрало се светим делом. Писари и монаси приступали су том раду молитвено, често после поста и богослужења, свесни да не преписују само текст, већ да остављају духовно наслеђе будућим поколењима.

Зато су владари и великаши даривали Јеванђеља својим задужбинама, храмовима и манастирима, остављајући тако трајно сведочанство вере. Они су знали да задужбина није само грађевина, већ молитва претворена у камен, фреску и књигу.

Управо тако је настало и Мирослављево јеванђеље.

Када говоримо о српском средњем веку, немогуће је не поменути светородну лозу Немањића. Немањићи нису били само владари и државници; они су били градитељи духовног идентитета народа. Подизали су манастире, болнице, школе, библиотеке и преписивачке центре. Захваљујући њима настали су Студеница, Жича, Хиландар, Милешева, Сопоћани, Грачаница, Дечани и многе друге светиње које и данас представљају бисере европске културе.

У том времену настаје и Мирослављево јеванђеље, крајем XII века, по наруџбини кнеза Мирослава, брата великог жупана Стефана Немање.

Кнез Мирослав био је владар Хума, области која обухвата већи део данашње Херцеговине. Био је један од најзначајнијих српских великаша свога времена и велики ктитор Цркве. Сматра се да је ово Јеванђеље наручио за своју задужбину — Цркву Светих апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу на Лиму.

Тако Мирослављево јеванђеље није било само уметничка књига, већ богослужбена књига намењена конкретном храму и живом литургијском животу народа. Оно је читано на богослужењима, пред верницима, као реч Христова упућена народу.

Рукопис је писан на пергаменту, старословенским језиком српске редакције, украшен богатим иницијалима, минијатурама и орнаментима. У њему се преплићу византијски и романички уметнички утицаји, што сведочи о снажним културним везама средњовековне Србије са Истоком и Западом.

После одређеног времена, највероватније ради заштите од историјских опасности и турских освајања, Јеванђеље је пренето у манастир Хиландар на Светој Гори, где је чувано вековима као једна од највећих српских светиња.

У Хиландару је остало готово седам векова. Српски и руски научници поново су га открили у XIX веку, када је почело озбиљније проучавање словенских рукописа на Светој Гори.

Тада се догодила и једна необична прича.

Руски архимандрит Порфирије Успенски, боравећи у Хиландару средином XIX века, одвојио је један лист Мирослављевог јеванђеља — чувени 166. лист — и однео га у Русију.

Тај лист се и данас чува у Националној библиотеци Русије у Санкт Петербургу. На њему се налазе изузетно лепи иницијали и украси, па је управо он у XIX веку први привукао пажњу европских научника. Захваљујући том листу, научна јавност је уопште сазнала за постојање Мирослављевог јеванђеља.

Само Јеванђеље је из Хиландара донето у Србију 1896. године, приликом посете краља Александра Обреновића Светој Гори. Хиландарски монаси даровали су га српском краљу као знак захвалности за помоћ манастиру.

Од тада почиње његов нови историјски пут. Преживело је оба светска рата, скривано је и преношено како би било сачувано. Током Првог светског рата ношено је и кроз велика страдања српског народа, чувано као једна од највећих националних светиња.

Данас се Мирослављево јеванђеље чува у Народном музеју у Београду, у посебним условима који обезбеђују његово очување за будуће генерације.

Оно није само најстарији сачувани српски ћирилични рукопис. Оно је сведочанство духовности једног народа, његове писмености, његове вере и његове културне зрелости.

И зато није случајно што о њему говоримо управо овде, у Словачкој.

Словачка је земља дубоко повезана са делом Светих Кирила и Методија. Ово је простор на коме је никло семе словенске писмености, одакле се ширила идеја да словенски народи имају право на свој језик, своје писмо и своју духовну културу.

Зато је Мирослављево јеванђеље много више од једног српског рукописа. Оно је део заједничког словенског духовног наслеђа. У њему видимо плодове онога што су започели Света браћа — сусрет вере, језика, писма и културе.

Посебан значај има и изложба „Од богиње до Богородице“, која се овом приликом отвара. Њен назив симболично говори о дубоком историјском путу словенских народа — од старих паганских веровања ка хришћанству, од митолошког света ка свету Јеванђеља.

Та изложба нас подсећа да хришћанство код Словена није уништило културу народа, већ ју је преобразило и узвисило. Управо је у том преображају настала словенска писменост, црквена књижевност, уметност, фрескопис и читав духовни свет средњовековне словенске цивилизације.

Мирослављево јеванђеље је један од најлепших плодова тог преображаја.

Оно сведочи да народ траје онда када чува своју веру, своје писмо и своје памћење.

Зато је важно што се вечерас налазимо заједно — у Словачкој, међу словенским народима који деле заједничке духовне корене, заједничко културно наслеђе и исту потребу да сачувају своју душу у времену великих промена.

Нека Мирослављево јеванђеље остане за све нас не само споменик прошлости, већ и живи позив да чувамо духовно и културно наслеђе које смо примили од предака и које смо дужни да предамо будућим поколењима.

Хвала вам.

Мастер ликовни уметник Филип Џолић, у име свих сликара, обратио се присутнима речима захвалности на позиву и могућности да уметници из Србије своје радове представе у овом прелепом културно-историјском амбијенту. Истакао је да осећа велику част што управо радови настали на колонији „Од Богиње до Богородице“ и колонији у Словачкој „Дарови Духа Светога“, изложени у простору галерије, сведоче како хришћанску, тако и праисторијску културу која српски и словачки народ повезује духовним везама.

Филип се осврнуо и на нове радове, као и на уметнике који су се прикључили колонији, нагласивши да је нови правац колоније повезивање са уметницима из Европе који препознају ову идеју, у жељи за стварањем нових пријатељстава и сведочењем да смо ми светлост свету.

На крају се још једном захвалио директору галерије и позвао све присутне да пажљиво погледају изложене радове и уживају у наставку вечери.

Фујарски свирач Штефан Сухи завршио је догађај свирањем и певањем фујара, након чега су уследиле здравице, освежење и разговори.